Od hale na -20 do Aršavina kraj terena: Srpski trener otkriva sistem Zenita koji ga je ostavio bez reči

Zenit je srpskoj fudbalskoj publici dobro poznato ime. Klub iz Sankt Peterburga godinama je bio redovan učesnik evropskih takmičenja, u njegovom dresu igrali su i srpski fudbaleri, a ovog leta mnogo se govori i o Nini Matejić, koja je u ženskom timu napravila pravu golgetersku eksploziju. Ipak, mnogo manje se zna šta se nalazi iza prvog tima, velikih transfera i Gazprom arene. Stevan Mojsilović dobio je priliku da taj sistem upozna iznutra, a posle više od tri decenije provedene u fudbalu neke stvari koje je video posebno su mu privukle pažnju.

Mojsilović je ovog leta po treći put boravio u Sankt Peterburgu, posle poseta u junu prošle i januaru ove godine. Ovog puta prihvatio je ponudu generalnog direktora Zenita Maksima Pogorelova, iako je njegov prvi predlog za saradnju u januaru odbio, i dobio ulogu koja podrazumeva praćenje, selekciju, pripremu i dovođenje igračica sa prostora bivše Jugoslavije, Balkana, ali i šireg evropskog tržišta.

Istovremeno je uključen i u mogućnost odlaznih transfera igračica Zenita ka evropskim i američkim klubovima, a trenerima Akademije održao je i višesatnu prezentaciju na temu dodatnog individualnog rada sa igračima.

Međutim, priča o njegovom novom poslu zanimljiva je i iz drugog razloga.

Tokom tri boravka u Sankt Peterburgu dobio je priliku da Zenitov sistem upozna iz neposredne blizine.

I ono što je tamo video ne svodi se na Gazprom arenu i novac.

„Ovo nema 80 odsto klubova u Srbiji“

Mojsilović je tokom trenerske i funkcionerske karijere radio u različitim sredinama i zemljama, ali ga je u Sankt Peterburgu najpre zainteresovalo ono što običan gledalac uglavnom nema priliku da vidi.

Tokom boravka bio je smešten u hotelu u okviru Akademije, pa je iz neposredne blizine mogao da prati kako izgleda svakodnevni život jednog velikog fudbalskog sistema.

Tereni su samo njegov najvidljiviji deo.

Zenit ima internat za mlade fudbalere, prostor za njihovo obrazovanje i učionice, kao i zatvorenu halu sa terenom koja omogućava da se proces rada ne prekida ni tokom surove ruske zime.

Kad temperatura u Sankt Peterburgu ode na minus 15 ili minus 20, trening ne mora da bude otkazan.

Samo se seli unutra.

Posebno ga je, međutim, zainteresovao ženski pogon, između ostalog i zato što upravo tamo igra Nina Matejić.

– Ono što ima samo ženski Zenit nema 80 odsto klubova u Srbiji – kaže Mojsilović za Max Sport.

A pod tim ne podrazumeva jednu luksuznu svlačionicu ili nekoliko novih sprava.

Ženski pogon ima prirodni i veštački teren, manji teren za rad, teretanu, svlačionice za različite selekcije, odgovarajuću opremu i mogućnosti za video-analizu.

Upravo je tu važna razlika između onoga što se vidi spolja i onoga što jedan fudbalski radnik primećuje kada uđe unutra.

Gazprom arena je „svemirski brod“, ali ona je samo fasada sistema

Kada govori o Gazprom areni, Mojsilović ne pokušava previše da sakrije utisak.

Naziva je „svemirskim brodom“.

I nije teško razumeti zašto.

Ipak, stadion sa više desetina hiljada mesta, pokretnim krovom i svim pratećim sadržajima nije deo Zenita koji mu je bio najzanimljiviji.

Jer njega srpska publika može da vidi i na televiziji.

Mnogo interesantnije bilo mu je ono što kamere tokom utakmice ne prikazuju.

Ko radi sa decom? Gde ona žive? Kako treniraju tokom zime? Kako se prati njihov razvoj? Kakve uslove imaju selekcije koje nikada neće privući pažnju koju dobija prvi tim?

Mojsilović upravo u povezivanju tih delova vidi razliku između velikog stadiona i velikog sistema.

A tokom obilazaka zapazio je još nešto.

Andreja Aršavina nije sretao kao nekadašnju veliku zvezdu koja se pojavljuje samo u svečanoj loži.

Sretao ga je tamo gde se radi.

Nekadašnji reprezentativac Rusije i jedna od najvećih figura Zenita obilazio je treninge i razgovarao sa ljudima iz sistema.

Detalj sam po sebi možda ne govori sve o organizaciji jednog kluba, ali Mojsiloviću jeste bio ilustrativan: ljudi koji donose sportske odluke nisu potpuno odvojeni od terena na kojem bi posledice tih odluka jednog dana trebalo da se vide.

Srpska gol-mašina hara Rusijom, a čovek koji godinama radi s njom otkriva šta se krije iza 28 golova

Nina Matejić kao primer

Upravo je Nina Matejić jedan od primera kako se u takvu strukturu uklapa igrač sa strane.

Srpska reprezentativka je u Zenit stigla 2025. godine, a od tada je na 24 prvenstvene utakmice postigla čak 28 golova.

O njenom individualnom radu i saradnji sa Mojsilovićem Max Sport je već pisao. Iza tih brojki stoje treninzi tokom pauze, hiljade razmenjenih video-snimaka i višegodišnji dodatni rad.

Ali Mojsilović je prilikom odluke o njenom narednom koraku gledao i nešto drugo.

Nije bilo dovoljno pronaći jaču ligu od srpske.

Bilo je potrebno pronaći sredinu u kojoj će dobiti uslove da ono što već poseduje nastavi da razvija.

Zenit je, po njegovoj proceni, u tom trenutku nudio upravo to.

– Bio sam siguran da treba da ode. Bila je daleko iznad nivoa našeg prvenstva i trebalo joj je jače takmičenje, ali i sredina u kojoj će imati pravi tretman i prostor da se dalje razvija – objasnio nam je Mojsilović.

Zato njegov današnji posao u Zenitu nije teško povezati sa pričom o Matejićevoj.

Klub želi da na mnogo širem prostoru pronađe još igračica koje mogu da budu interesantne njegovom sistemu, a jedan od Mojsilovićevih zadataka upravo je procena takvog potencijala.

Pogorelov i detalj koji je Mojsilović zapamtio

Infrastruktura, međutim, nije jedino što je poneo kao utisak iz Sankt Peterburga.

Kada govori o Maksimu Pogorelovu, generalnom direktoru Zenita, Mojsilović mnogo manje insistira na njegovoj funkciji nego na načinu na koji se prema njemu ophodio.

– Maksim Pogorelov me je „kupio“ svojom upornošću da me angažuje. On, koji je generalni direktor i čovek koji vodi ogroman sistem, ostavio me je bez reči svojom pažnjom, ljudskim odnosom, detaljima o kojima vodi računa kad sam ja u pitanju.

Mojsilović navodi da mu je Pogorelov produžio boravak kako bi kao njegov gost mogao da pogleda utakmicu Zenita na Gazprom areni.

Ali u njegovom utisku upečatljiviji su bili detalji.

Da li mu nešto treba. Kako se oseća. Da li je sve u redu.

Za čoveka koji je tokom karijere radio u različitim klubovima i različitim fudbalskim kulturama, upravo je odnos prema stručnom čoveku jedan od elemenata po kojima procenjuje sredinu u koju je došao.

I tu priča o Zenitu počinje da izlazi iz okvira novca.

Da li je odgovor zaista samo u novcu?

Najlakše objašnjenje za gotovo sve prethodno bilo bi jednostavno:

Zenit ima novac.

Naravno da ga ima.

Bez ozbiljnih ulaganja nema ni zatvorenih terena, akademije, internata, tehnologije niti infrastrukture kakvu Mojsilović opisuje.

Ali kada smo ga pitali da li se razlika između takvog sistema i srpskih klubova može objasniti samo finansijama, nije se saglasio.

Jer infrastruktura je samo preduslov. Ono što se u njoj svakodnevno radi zavisi od organizacije, stručnog kadra, selekcije i jasne podele poslova.

Mojsilović upravo odnos prema stručnim ljudima i kontinuitet rada vidi kao deo sistema koji se ne može jednostavno kupiti izgradnjom novih terena i objekata.

Veliki klub kojem je Evropa i dalje zatvorena

Postoji, ipak, granica koju ni novac, infrastruktura ni organizacija Zenita trenutno ne mogu da preskoče.

Evropa.

Ruski klubovi suspendovani su iz UEFA takmičenja od februara 2022. godine, a odluka je tada doneta „do daljeg“. Zenit ni u sezoni 2026/27 ne učestvuje u Ligi šampiona niti Ligi Evrope.

Za klub koji je godinama gradio evropski status to je ogromno sportsko ograničenje.

Nema utakmica sa najboljim evropskim klubovima. Nema evropskog izloga za igrače. Nema kontinuiteta međunarodnog takmičenja koji je prethodnim generacijama Zenita bio normalan deo sezone.

I upravo zato je zanimljivo ono što se događa iza zatvorenih evropskih vrata.

Klub nije prestao da razvija sopstvenu bazu.

Barem ono što je Mojsilović tokom boravka imao priliku da vidi pokazuje da se rad na akademiji, infrastrukturi, ženskom pogonu, skautingu i individualnom razvoju nastavlja bez obzira na međunarodnu izolaciju.

To, naravno, ne rešava problem odsustva iz Evrope.

Ali pokazuje šta klub može da kontroliše dok ono najvažnije što ne može – povratak u UEFA takmičenja – ne zavisi od njega.