Kada se govori o životnom putu Dereka Vilisa, košarka je samo jedan deo priče. Pre nego što je postao igrač Univerziteta Kentaki, zaigrao za reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država, a naposletku i do Partizana, imao je detinjstvo kakvo je teško povezati sa životom profesionalnog sportiste.
Njegova priča vodi do Vajominga, do indijanskog rezervata Vind River, gde je proveo deo najranijeg detinjstva. Tamo nije bio turista koji je pokušavao da upozna kulturu američkih starosedelaca. To je bio njegov svakodnevni život.
Njegova majka Trudi pripada trima plemenskim zajednicama – južnim Arapahoima, narodu Poni i Krik – pa je Vilis odrastao sa direktnom vezom prema tom nasleđu.
Ipak, ta veza će se tokom njegovog odrastanja prekinuti, da bi je godinama kasnije ponovo pronašao.
Detinjstvo koje je ostalo u sećanju
Vilis je kao mali živeo u rezervatu Vind River, jednom od najvećih rezervata u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegove najlepše uspomene iz tog perioda upravo su vezane za to mesto.
Sećao se kako je njegova porodica živela na velikom komadu zemlje na ivici rezervata. Nije to bilo detinjstvo ispunjeno gradskim dogodovštinama. Naprotiv, mnogo toga što je današnjem detetu teško zamisliti za njega je bilo potpuno normalno – priroda, prostor i život daleko od velikih gradova.
Posebno su mu ostale urezane u sećanje ceremonije kojima je prisustvovao kao dete.
Jedna od njih bio je San Dens (ples Sunca), važan verski obred među starosedelačkim narodima Velikih ravnica. Vilis je kasnije pričao kako je tokom tih okupljanja prvo postojala velika zajednička gozba, nakon čega su učesnici provodili dane u molitvi i postu tokom kojeg ljudi nakon obroka tri dana nisu pili ništa osim vode.
Za odraslog čoveka to može zvučati kao udaljeni običaj iz neke druge epohe. Za Vilisa je to bila uspomena iz detinjstva.
Život u rezervatu imao je i drugu stranu
Vilis, međutim, nikada nije romantizovao svoje detinjstvo.
Godinama kasnije, kada su ga pitali kako je izgledao život u Vind Riveru, opisao ga je mnogo složenije. Govorio je o lepoti prirode, ogromnom prostoru i mogućnosti da čovek šeta i planinari, ali i o siromaštvu i nedostatku prilika.
„Bilo je teško jer ljudi tamo žive u siromaštvu“, rekao je svojevremeno Vilis.
Prema njegovim rečima, na rezervatu nije bilo mnogo sadržaja, a mladima nije bilo lako da pronađu različite načine da istraže sopstvena interesovanja i mogućnosti. Njegovi roditelji su zbog toga procenili da je za porodicu bolje da se vrati u Kentaki.
Tako se Vilis, još kao veoma mali, našao u potpuno drugačijem okruženju.
Kada je imao oko pet godina, porodica se preselila u Maunt Vašington, oblast iz koje je poticao njegov otac.
Time je počelo novo poglavlje njegovog života i, paradoksalno, period u kojem se udaljio od dela sopstvenog identiteta.
Drugačiji način života
Odlaskom iz Vind Rivera Vilis više nije svakodnevno bio okružen zajednicom u kojoj je proveo prve godine života.
Odrastao je u Kentakiju, bavio se sportom i na kraju stigao do istoimenog univerziteta. Njegova sportska karijera počela je da dobija oblik, ali je paralelno sa tim gotovo neprimetno nestajala svakodnevna povezanost sa zajednicom iz koje je potekla njegova majka.
Sam Vilis je kasnije priznao da se nakon preseljenja jednostavno udaljio od tog dela svog porekla. Nije prestao da bude ono što jeste. Samo više nije bio toliko povezan sa time.
A onda je došao period studiranja.
Kako je sazrevao, počeo je ponovo da razgovara sa bakom i drugim članovima porodice. Saznavao je više o porodičnoj istoriji, o tome koliko je njegova porodica bila uključena u zajednicu američkih starosedelaca i o stvarima koje kao dete nije mogao u potpunosti da razume.
Tada se dogodilo nešto važno.
„Počeo sam da osećam veći ponos zbog toga“, objasnio je kasnije govoreći o periodu studiranja.
To ponovno povezivanje sa korenima nije došlo preko jednog velikog događaja. Više je ličilo na slaganje delova porodične priče koje je ranije poznavao samo površno.
Nije izgledao onako kako su ljudi očekivali
Postojao je, međutim, još jedan problem sa kojim se Vilis suočavao. Ljudima nije izgledao američki starosedelac.
Njegov izgled nije odgovarao stereotipnoj slici koju su pojedinci imali u glavi kada bi čuli da je neko Indijanac.
Zbog toga je morao da objašnjava ono što je za njega bilo jednostavno – ko je i odakle potiče.
U jednom razgovoru govorio je upravo o tom problemu i insistirao da činjenica da mu je otac belac ne menja njegovo poreklo.
Za njega identitet nije bio stvar toga kako neko izgleda, već porodične istorije i pripadnosti koju je ponovo počeo da razume i prihvata.
To je postalo naročito važno kada je njegova košarkaška karijera počela da ga odvodi sve dalje od Kentakija.
Jedan od retkih
Vilis je u vreme igranja na Univerzitetu Kentaki bio među veoma malim brojem američkih starosedelaca koji su igrali košarku na najvišem nivou NCAA Divizije I.
Novi Partizan Đoana Penjaroje: Ko je sve otišao, ko je stigao i šta još nedostaje
Postao je neko koga su mladi iz starosedelačkih zajednica mogli da vide na televiziji, na velikoj univerzitetskoj sceni, a kasnije i u profesionalnoj košarci.
A Vilis je vrlo brzo shvatio šta to znači. Nije želeo da njegovo poreklo bude samo zanimljiva stavka u biografiji.
Želeo je da bude dokaz da neko iz rezervata može da ode mnogo dalje nego što mu okolnosti možda sugerišu.
Povratak zajednici
Jedan od najlepših delova njegove priče dogodio se 2017. godine. U vreme kada je završavao koledž i pokušavao da napravi sledeći korak u profesionalnoj karijeri, Vilis je zajedno sa tadašnjom verenicom Kili Pots otišao u Vašington, gde su držali košarkaške kampove u rezervatima.
To nije bio običan košarkaški kamp. Vilis je želeo da deci govori i o svom putu. Da im pokaže da nije potrebno da potiču iz velikog grada, poznate škole ili bogatog okruženja da bi imali velike snove.
Planirao je decu uči osnovnim košarkaškim veštinama, ali i da govori o sopstvenom putu i pokušaju da ih inspiriše. Njegova tadašnja verenica opisala ga je kao osobu na koju se mladi u rezervatima ugledaju.
Partizan ide kod Obradovića: Poznati svi učesnici jakog turnira u Atini
Zanimljivo, Derekova baka je tada još živela u rezervatu u Vajomingu. Porodica je pokušavala da ga godinama vrati tamo, ali mu obaveze tokom studiranja nisu dozvoljavale da to učini onoliko koliko je želeo.
Reprezentacija je dobila potpuno novo značenje
Kada je 2018. dobio priliku da zaigra za reprezentaciju SAD u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, Vilis je ostvario nešto o čemu sanja gotovo svaki košarkaš.
Ali njemu to nije bilo samo pitanje sporta. Debitovao je protiv Kube i za šest minuta zabeležio dva poena, dva skoka, ukradenu loptu i blokadu.
Mnogo važnije od statistike bilo je ono što je taj nastup predstavljao. Vilis je tada govorio da, igrajući za Sjedinjene Američke Države, oseća da predstavlja i zajednicu američkih starosedelaca.
U tome je video mogućnost da mlađima pokaže nešto veoma konkretno: da poreklo, mesto odrastanja i okolnosti ne moraju da određuju granice njihovih ambicija.
„Možete da radite na nečemu i zaista postignete nešto veliko“, poručio je tada.
Od deteta koje je prve godine života provelo na rezervatu, preko dečaka koji se preselio u Kentaki i izgubio deo veze sa svojim poreklom, do čoveka koji je ponovo počeo da istražuje sopstvenu istoriju – i na kraju do profesionalnog košarkaša koji je znao da ga gledaju i oni koji su prošli sličan put.
Brojne tetovaže
Tek kada se pogleda cela ta priča, postaje jasno zašto je Vilis svoje poreklo odlučio da nosi i na telu.
Nakon što je ponovo uspostavio vezu sa svojim nasleđem, počeo je da bira motive koji su ga podsećali na taj deo identiteta.
Među njima su hvatač snova na levoj podlaktici i prikaz poglavice sa tradicionalnim ukrasom za glavu na levom ramenu, dok ima i vuka na rebrima i lobanju na desnom ramenu.
Sam Vilis je objasnio da ti motivi za njega imaju lično značenje i da predstavljaju priče povezane sa njegovim poreklom.
Tako je ono što je godinama upoznavao kroz porodicu, razgovore sa bakom i povratke u zajednicu dobilo svoje mesto i na njegovom telu. Tetovaže su postale trajni podsetnik na poreklo koje je, nakon godina udaljenosti, ponovo počeo da upoznaje i sa ponosom prihvata.